Rado slušan gost na Radiju Sarajevo: Đule Van Gogh

Uvijek dobrodošao u Sarajevo, Zvonimir Đukić - Đule, frontmen benda Van Gogh, odlučio je da tridesetogodišnjicu rada obilježi baš u glavnom gradu BiH. 

Grupa je osnovana 1986. kada je objavljen prvi, promotivni singl sa pjesmom Tragovi prošlosti. Upravo tako se zove biografska knjiga koja je povodom tridesetogodišnjice sinoć promovirana u sarajevskom Alta shopping centru. Gužva i prisustvo mnoštva obožavatelja koji su željeli da im Đule potpiše primjerak knjige, potvrđuje zvezdani status koji grupa Van Gogh uživa u BiH.

Razgovor za Radio Sarajevo započinjemo pitanjem gdje je Sarajevo u srcu Van Gogha? 

Razgovarao: Dino Ćatović, Radiosarajevo.ba

"Divno je kada dočekaš te godine da možeš da kažeš da si bio u muzici 30 godina i ostao dostojanstven. Sinoć smo imali super promociju knjige, a baš u knjizi stoji da je bend je svoj prvi korak napravio 1986. u sklopu Poet-Rock festivala na bini Sloge. Bilo je to zajedno sa bendovima nekadašnjeg drugog novog talasa - Fit, Grad, Cacadou look i drugi. Mi smo i sada sa istim žarom - Van Gogh jedva čeka da se pokloni publici i proslavi rođendan na svoj način. Umjesto patetičnih puhanja svećica – poklonimo se i počnemo da rokamo.

Trideset godina je za vama, nazire li se kraj? 

Pa ni ovo nismo planirali, mislili smo da ćemo samo svirati u podrumu, a onda smo se prepustili putovanju, na tom muzičkom ćilimu vozimo se već 30 godina. Ali taj miris podruma i dalje traje u našim nozdrvama. To je putovanje sa puno suza, smeha, mirisa ženske kože, benzina, asfalta, mnogo pređenih kilometara. I danas osećam da nikad spreminiji nismo bili za svirku. 

Šta se nalazi u knjizi? 

U knjizi su sve one priče koje smo sačuvali od zaborava, a dogode se kad se spusti zavesa nakon koncerta. fotografije koje su radili naši prijatelji, kao Branisalv Rašić koji danas prati tureju Stonesa, Dunja Babić... Naše ludorije, ljudski usponi i padovi i jedna nepretenciozna priča stavljena između korica knjige pod nazivom Tragovi prošlosti. 

Tu je i jedna zanimljiva slika fotografiana u Trstu - Vi, Zdravko Čolić i Davorin Popović. 

To mi je jedna od najdražih slika, pored slike sina. To je bilo veoma davno, a tada je nekako i počelo da se odmotava to klupko, da sam shvatio da je putovanje moj život i da ću stolicu u nekoj kancelariji da zamenim sa četiri točka. Mnogo godina nakon što je slika nastala, susreli smo se Davorin, Zdravko i ja i tada mi je Davorin potpisao tu sliku. Sve je bilo veoma emotivno, lamentirali smo nad godinama koje su prošle a onda je Maksa Ćatović, da bi prekinuo tu situaciju rekao "Ajde, bre, nije to Đule, to je Čobi (Vladimir Savčić Čobi, op.a) kad je bio mali". Tad sam bio mali i okrugao (smijeh).

A kao malog su vas uputili na violinu i bili ste smatrani za čudo od djeteta?

Ne znam za šta su me smatrali, ali znam da sam sa tog puta violine ispraćen iz eminentne muzičke škole udarcem gudala po glavi. Jer mi je bilo bezveze da sva ta stara dela svi moraju svirati po senzibilitetu profesora, a ne po senzibilitettu deteta. Gadi mi se sistem školstva sa produkcijom reda-radi. Nismo svi isti. Razlikujemo se, i u tome jeste čar življenja i umetnosti

Nekada su podjele među ljudima bile puno jednostavnije: na one koji vole Beatlese ili Stonese; Zeppelin ili Purple. A danas?

To su bile sportske podele, kao kada gledaš neki derbi. To je bio profil ličnosti, psihološki aspekt. Danas je ta podela nestala sa površine, ali i dalje postoji neka tiha. Sada, recimo, postoji trougao 'U2, Muse, Coldplay' i ako biste me pitali koga bi izabrao, rekao bih Muse! Iako najmanje njihovih pesama znamo, mislim da oni predstavljaju onaj pravi rock. 

Vaš brat  Ljuba, koji i dalje svira u Električnom Orgazmu, donosio je kući puno ploča,  ali vam se nisu poklapali muzički ukusi...

Nekada sam ja više uzimao njegove ploče, ali je postepeno on sve više uzimao moje. Dok je Ljuba bio na Zappi, ja sam bio na Hendrixu. Onda smo se susreli na Rolingstonesima. Sve te kolekcije danas zauzimaju počasno mesto na našim policama.

S obzirom da je Ljuba napravio Električni Orgazam, ja sam kao mlađi brat imao priliku da putujem sa njima. Gde god su nastupali, tu je uvek negdje bio Šarlo, pa Katarina druga koja je posle postala EKV. U Ljubinom odsustvu, Milan (Mladenović)je bio moj stariji brat. Ta njegova nesebična potreba da sve podeli i bude otovoren sa ljudima, nikada neću zaboraviti.

Milan je bio jedan od onih koji su me naterali su me naterali da na drugom albumu stanem pred mikrofon i da uprkos svom šprahfeleru počnem da pevam. To je nešto što se pamti i ostaje zauvek. 

Kakvi su po vama izgledi da se ponovo pojave takvi bendovi poput EKV-a, Orgazma, Idola, Van Gogha...?

Ne mislim da treba da se pojave isti bendovi, ali treba da se pojave drugačiji bendovi koji će obeležiti vreme. Omladina sada voli neku drugu vrstu muzike, muziku koja ne priliči njihovom energetskom naboju, ili im priliči ali mi ne možemo da razumemo zašto je tako. Zato mislim da mladi bendovi treba da kroje svoj put i neka ostavljaju svoj pečat. Što više pečata, svi će se oni pretvoriti u neko 'vreme'. 

Šta ćemo doživjeti večeras u Slogi? 

Osvrnuli smo se da bismo videli gdje idemo dalje. Srce nam je puno radosti da ćemo samo pred upućenima večeras proslaviti jubilej, a ne pred masom neprosvećenih. Iako se mnogima čini čudno, i danas postoji armija mladih koje vole dobar zvuk – rokenrol. Učinićemo da večerašnja noć bude neplanirana set lista i bit ćemo otvoreni za želje i pozdrave. Drago nam je da smo danas ovde!

Razgovor  sa 'rado slušanim gostom Đuletom' završen je uz pjesmu po njegovom izboru. Đule je odabrao grupu Muse i pjesmu Uprising, uz riječi:

"To je koncept koji je neprevaziđen, to je grupa budućnosti, definitivno".

Priredila: V.A.Z., Radiosarajevo.ba

Cijeli razgovor poslušajte ovdje: