Melina Kamerić / "Otkucaj jednog srca u Sarajevu, 1993. godine"

05. 05. 2017. u 15:08:00 Radiosarajevo.ba

Shares:0

Potresna priča Meline Kamerić našla je svoje mjesto na nedavno otvorenoj izložbi Milomira Kovačevića o ratnom Sarajevu. Uz dozvolu autorice, njenu priču Heartbeat (otkucaj srca, op.pr.) objavljujemo u cjelosti.

Slušala sam sve te žene koje su kao znale koje noći su ostale trudne. I kontala kako ću i ja, kao i sve strašno osjećajne buduće majke, znati kad sve počne.

Piše: Melina Kamerić

Bilo nam je dvadeset. I pojma nemam koje noći smo napravili sina. Ševili smo se kao ludi čitav mjesec. Spremajući ispite.

Smijali smo se strašno kad nisam dobila menstruaciju. I skupa otišli da se popiškim u zapišanom i smrdljivom WC-u Doma zdravlja. A onda su nam, za dva dana, rekli: POZITIVAN test! Nismo paničili. Bili smo skupa čitav život. Još od petog osnovne. Naše majke i očevi su plakali, urlali. Vikali kako je nedopustivo da djeca prave djecu... A mi... Mi smo se smijali.

Nisam povraćala. Nije mi bilo ni muka. Spavali smo čvrsto pripijeni jedno uz drugo, žalili što nismo napravili blizance i polagali ispite.

Razvalili smo tri para slušalica za walkman, stavljajući ih na stomak da bi naš sin odmah stekao naviku da sluša The Clash. Naguravali se s njim dok je bio budan i šutao me svom snagom u mokraćni mjehur, pitali ga koje ime hoće da mu damo i koju hranu hoće da jedem, samo da bi zaspao i pustio me da se bar malo, samo malo odmorim.

U bolnici su nam rekli da ću se tako mlada garant brzo poroditi. A nisam. Porađala sam se četrdeset i osam sati. Udarala nogama i rukama, plakala i molila da mi daju bilo kakve lijekove samo da bol prestane. Moja majka mi je rekla: „Pa, zlato, to tako ide, i ja sam tebe rađala tri dana“. Njegova majka mi je rekla: „Pa, mila, sve ćeš to zaboraviti čim ti ga stave na prsa.“

Rodila sam ga. I boljelo je strašno. I nisam sve zaboravila kad su mi ga stavili na prsa. I nije prestalo da boli. Ali sam se smijala tom malom smežuranom stvorenju koje je plakao iz sveg glasa.

Dobili smo sina. Plakao je i imao grčeve. I smijao se. I bolovao krzamak i pljuskavice. Nisam bila tu kad je napravio prvi korak jer sam branila diplomski. I bilo mi je nekako smiješno i tužno što je prva riječ koju je izgovorio bila KAKA, pokazujući na svoje malo govno u plavoj tuti.

Čudno je kako djeca brzo rastu. Nekako strašno čudno.

Skraćena verzija. Bol i rodio se. I prva fotografija i krezubi osmijeh. I vakcinacije, i MAAAMAAA u pola noći, kad neće da spava sam. I sve. Sve to. Sav taj smijeh. Moj, kad ga gledam. I kontam, moj sin.

Za mjesec dana slavimo mu šesti rođendan.

Ja ga sad nosim u naručju. Kontam, brže ću ovako. Ja sam ga rodila. Meni je najviše stalo. Otac mu tek sutra dolazi s linije. Ja ću ga odnijeti. Majica mu je malo krvava. Al' sve će biti uredu. Hitna je tu. Dvije zgrade dalje. Hvala Bogu. I najbrže je ovako. I sve će biti uredu. To što su mu oči sklopljene, to je od šoka. Nije mu ništa. Znam da nije. Ima samo malu rupu na leđima. I osjećam kako mu srce lupa. I neću sad kriviti sebe što sam ga pustila pred vrata. Mada je rat. I mada granate padaju. Al' sve će biti uredu. Srce mu lupa. I samo se malo prepao. I sve je OK.

I dajem ga doktoru na vratima prijemnog. I kažem: „Ovo je moj sin. I dobro je. Srce mu kuca. Znam da je sve OK.“

Gledam doktora kako trčeći odlazi s mojim sinom. Dok oko mene unose drugu ranjenu djecu, ja sebi kažem da će moj sin biti OK. Njemu srce kuca.

I onda gledam kako onaj doktor ide prema meni. I kaže: „Žao mi je...”

Kažem: „Ma nije, vi ste pogriješili. Njemu srce kuca.“

Tek kad mi doktor saosjećajno spusti ruku na rame, počinjem da vrištim od bola koji je gori od svakog drugog. Doktor objašnjava da mu srce nije kucalo. Da je to što sam čula bilo moje srce. I da je srce koje sam rodila prestalo da kuca one sekunde kad je mali geler napravio rupicu na njegovim leđima.
I dok se sve polako gubi, kontam... Možda... Da sam znala koje noći smo ga napravili. Možda. Možda da sam bila “osjećajna” majka koja zna. Možda da sam više brinula… Možda... Možda ga ne bih pustila pred vrata. Možda bi moje srce još kucalo. Možda…

Melina Kamerić, Sarajevo 1993."

"Dragi prijatelji, jako mi je bitno da svi vi negdje u svojim srcima pronalazite smisao ove priče. Ne. Priča nije moja. Ali, na neki način jeste autobiografska jer je napisana po istinitom događaju i za meni jednu dragu ženu čije srce je prestalo da kuca. To je njena priča. Napisala sam je 1993. i sada ustupila Strašnom za potrebe izložbe koja je sinoć otvorena u Sarajevu. Hvala vam na svim porukama. U ovom trenutku u kome svi zveckaju oružjem ili ga uveliko koriste, treba da se sjetimo da nema tog cilja, te ideologije, te politike koja nas može ponovo dovesti do toga da srce nekog djeteta ili neke majkre prestane da kuca. Heartbeat", poručila je Melina Kamerić na Facebooku nakon objavljene priče.

NEMA KOMENTARA