General mrtve djece

Piše: Bojan Tončić

A ima i ponešto o pilotima - taocima, koje autor naziva ratnim zarobljenicima, suprotstavljanju državnoj bandi Željka Ražnatovića Arkana, Jovici Stanišiću, Slobodanu Miloševiću, kao komandantu agresije i čoveku koji drži pod šapom sve srpske položaje na ratištima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, odbijanju mirovnih inicijativa i planova, granici na Drini. Upija Bojan Dimitrijević svaku reč, dok šeta s Mladićem po Košutnjaku, saznaje i to da je general odbio da bude Miloševićev savetnik u velikosrpskom zaokruživanju ruševina na Kosovu; hteo je da komanduje na terenu, ne bi posao ostao nezavršen i ne bi samo 800.000 Albanaca bilo prognano.

Dilema u pogledu srpskog herojstva nije otklonjena, ali nastavlja se državni posao veličanja zlikovaca, upodobljavanja istorije sa velikosrpskim snovima, iživljavanja nad sudbinom ubijenih i bolom preživelih. Ratko Mladić nije kriv, odnosno, nema dokaza da je naredio masovna ubistva ratnih zarobljenika oko Srebrenice, poruka je novog roto proizvoda koji počinitelje genocida svrstavaju među žrtve, a nudi i niz nepobitnih dokaza (stav autora) da Sarajevo nije bilo pod blokadaom, odnosno da su Muslimani/Bošnjaci ubijali same sebe, ne bi li Srbe okrivili za masovna ubistva civila. Odakle god uronili u ratno i mirnodopsko štivo o kojem je reč (Bojan Dimitrijević, Komandant, Vojnički put generala Ratka Mladića, Vukotić medija, Beograd, 2018, ćir), znajte da pred autorom nije bio lak dramsko-deskriptivni izlet, sa primesama pravovremene onomatopeje: "Dijalog teče sporo, sa pauzama u kojima se tišina smenjuje sa ptičijim kreštanjem i lavežom pasa"(str 217), piše Dimitrijević o susretu Mladića i pregovarača s muslimanske strane Hamdijom Torlakom. Dok Mladić obećava evakuaciju civila, čitaoce vrebaju izazovi logici i pitanje žanra. U svakom slučaju, Dimitrijevićevi sporadični flertovi sa činjenicama provereni su postmodernistički postupak, unekoliko različit od uobičajenog, budući da likovi iz stvarnog života izgovaraju prepoznatljivu fikciju, propagandnu demagogiju, ogoljenu, ili nevešto opravdanu laž. Neprijatelji su "Turci", Hrvati, političari, a pre svih Haški tribunal.

Ko stigne do kraja (takav je posao, ali evo kratice, strana 318) pročitaće i to kako gazimestanski poraženi Bojan Dimitrijević neprebolno ispisuje pasaž za nezaborav: "Sam general je izgledao veoma loše. Njegova pojava na policijskom snimku pokazala je izmučenog i izgubljenog, starijeg, običnog čoveka. Ovaj snimak u potpunosti je srušio mit o generalu."

Ovo kao kad Života Panić daleke 1991. dočekuje generala Vladu Trifunovića netom što je (Trifunović) spasao 220 vojnika i 37 oficira: "Vi nama niste bili potrebni živi, nego mrtvi!”

Dodik i herojstvo

Neverovatno, ali Dimitrijević smatra da je mit srušen, nasuprot dobrom duhu s početka ove tiskovine ("Zahvaljujemo se Miloradu Dodiku, predsedniku Republike Srpske, na podršci u izradi ove knjige", str.4). Dodik će konstatovati: "Srpski narod u Srpskoj, ali i u Srbiji, za njega je odredio mesto heroja. On je to mesto rezervisao deleći patnje naroda i vojske kojom je komandovao. Presudom u Hagu o njemu je u srpskoj javnosti položen mit kao srpskoj legendi... Mladiću i njegovom delu ne može da sudi nikakav sud, pa ni haški, o njemu će suditi istorija. Ona će dati konačan odgovor ko je general Mladić".
U međuvremenu, o Tribunalu i Mladiću, citira autor, govore Radovan Karadžić, Ljubica Gojgić, Vinko Pandurević, Dejvid Oven...

Anticipira, dakle, prijatelj "izrade" vest da će ubuduće u Srbiji i RS biti identični udžbenici i školski programi za srpski, geografiju i Predvojničku obuku (zvanična istorija); o tome će brinuti savet za zaštitu svih Srba u kojem će biti predsednici država i vlada Srbije i RS, plus zapovednik Srpske pravoslavne crkve. Dimitrijevića, naravno, treba videti kao pisca udžbenika, jer ulaže velike napore da dokaže deseteračku nevinost Srba, akribičan i patriotski nadahnut, stručan za ciljani izbor citata, a već se dokazao, eto prave preporuke, kao zastupnik odbrane kvislinga u sumanutom procesu njihove rehabilitacije. Uprkos bezuspešnom traganju, ostaće zapamćen i kao državni iskopavač kostiju Dragoljuba Draže Mihailovića, sa pozicije savetnika Borisa Tadića.

Ne negira Dimitrijević (ne može, postoji videosnimak) Mladićeve najpoznatije rečenice: "Uoči još jednoga velikoga praznika srpskoga poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. I, napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, osvetimo Turcima na ovom prostoru."

Patriota i činjenice

Ali, uvek postoji patriotski pristup faktografiji, nije sve kako izgleda, samo bi zlonamerni čitalac mogao da kaže kako je osveta - osveta. Objasnio je Mladić, naglašava Dimitrijević: "Srebrenica je zadužila srpski narod... ne samo u periodu dva svetska rata... naročito u vreme bune protiv dahija kad su srebrenički Turci pobili narod u Mačvi". Tako je general govorio dok se još leševi zarobljenika u primarnim grobnocama nisu ohladili i dok su njegove horde grabile ka Žepi.

A Žepa, nova patriotska epizoda, oslikana je sa više Dimitrijevićevog učešća - fakat udžbenički: "Ako se može reći da je u Srebrenici bio zločin iz osvete za ranije ispade snaga Armije BiH prema srpskim selima u bližoj i daljoj okolini, u Žepi je odnos prema muslimanskim snagama bio drugačiji. One su puštene da se povuku bez mnogo brige šta će se desiti sa njima (str. 219)".

To piše Dimitrijević, ali, ima ovde i generala lično, iz beležaka i usmeno. Zapisuje da se u Žepi desila "velika pobeda srpskog oružja", ali se malo meša i u posao istoričara-literate i zaključuje kako su pripadnici njegove vojske "oslobodili Žepu nakon 650 godina islamske vladavine". Za uz gusle, ko kaže da guslara nema, zločini tog tragičnog jula 1995. u istočnoj Bosni dogodili su se s razlogom, zna to Bojan Dimitrijević, pa nam servira i izvesnu dilemu: "Sve što se dešavalo u Podrinju od 1992. do tog trenutka i nebrojeni zločini koje su počinile snage Armije BiH, zasigurno su učvrstile generala Mladića u odluci da ima manje milosti ka njima. Ali, da li i da naredi likvidaciju?"

Jer, manjak milosti, posve sigurno, ne znači i likvidaciju više od osam hiljada ljudi. Pritom, "prvo su, zar nije uvek tako, "oni nas". Nema dokaza, nema svedoka, ponavlja Dimitrijević, ali prepisuje generalovu pobedničku besedu: "Naredio sam da se svi njihovi vojnici takođe slobodno priključe i da polože oružje, što su oni i prihvatili. I ja se nadam da ćemo makar ovaj deo problema riješiti na ljudski način, bez da strada civilno stanovništvo.."

Ima i čitalac pravo na logiku, sve ostalo se, dakle, dešavalo neljudski i uz stradanje civilnog stanovništva.

Više pročitajte na ovom linku.