Ahmed Burić

Ahmed Burić

Imanja i Nemanja stižu u Grad

18. 10. 2018. u 09:06:00

Shares:0

- E, gdje si, brate, Imanja?
- Evo me Nemanja, brate, kako ti guraš?
- A, evo pomalo, zovem da čestitam. Svaka čast Imanja, pobijedi ti na izborima, eto sad ideš u Grad.
- Hvala, brate Nemanja. Naš dobri Teheran.
- Ma, pusti sad Imanja to, nego sam mislio da te nešto pitam.
- Pitaj, brate Nemanja. Sve za tebe.
- Ma, fali mi još nešto kamena da dovršim još jedan dio one Proklete avlije, znaš da malo to opet ogradim visokim zidom, pa unutra projekcije, pa opet karte, pa rendžeri, pa sve šta treba…
- Ma, znam Nemanja, mislim sve za tebe, ali brate skupo me, brate, dođu te tvoje građevine. Te vuci kamen iz Trebinja, te daj mehanizaciju, te ovo te ono, mog’o sam još dva objekta Vlade RS-a za te tvoje kule izgradit’. U najistočnijem Gradu.
- Pa to jest, Imanja ali, ja sam simpatizer, vrijedim ti ja k’o pola Grada.
- Jest, vala, Nemanja, dobar si, mi dobar. Ja sam odlučio. Kad već ima Istočni grad, ja ću odatle na pos’o. A ako nema zastave, onda evo im moj. Idu sjednice linkom.
- Kako misliš linkom, Imanja?
- Fino Nemanja, ljudi mi namjeste …
- Tender, misliš?
- Kakav tender, budalo jedna, šta meni imaju namještat’ tendere, kad ih ja sve raspisujem, nego mi namjeste onaj šta ja znam Skajp, ono nešto …
- A to, pa super Imanja, odlično.
- Nego da je super. Neće oni mene fatat’, čaršijaneri, na te sitne folove, ja sam prije rata na Dolcu u Zagrebu kupus prodav’o. Moj Nemanja.
- Znam Imanja, prodav’o si svašta, i Ronhill, Dunhill…
- Dobro to, pusti sad, nije sad vrijeme za to.
- Pa, i nije. Od čeg’ vrijeme, od tog i vakat.
- Dobro si. Nego, Nemanja, imam ja jedan, ovako, plan, za koji mislim da bi bio sjajan. Znaš kako bi to bilo: da se odmah ove tvoje građevine same grade, a ti da poskočiš do nebesa.
- Reci, Imanja, evo sam se u uho pretvorio. Ti si novi Mehmed Paša.
- Vidi, ja sam mislio da sad kad dođem u grad, da tebe postavim za savjetnika.
- Mene? Kako Imanja, brate rođeni?
- Tako lijepo, Nemanja, ne može bolje biti. Vidi, to Predsjedništvo je, ionako, jedna budalaština, to niti šta tamo ko može, niti tamo iko išta i radi. Vozikanje autima, lezi ‘ljebe da te jedem. Niti tu ima kakve velike vlasti, to ti je onako više simbolički.
- Pa jest. Ti odmah tražio da se postavi zastava Republike, ne mogu oni s tobom, ti si majstor, Imanja.
- Jeste, jeste. Fala ti. Nemoj me prefalit’. A onda, njima najviše ide na džigericu to da ti, Nemanja, budeš moj savjetnik. A da ja kad ja dolazim, da ti prostru onaj ćilim pred noge: Neće se tamo meni šepurit’ oni pederi bjelosvjetski ono Morgan Freeman, Robert De Niro, nego da i moj Nemanja hoda po tepihu, kako je navik’o.
- Ima da popizde, moj Imanja. Znaš kako mene gledaju tamo?
- Ma jok. Male su oni curice za mene. Ako mi oko tebe budu pravili problem, ja odmah zovnem Kecmanovića. A mogu i Šešelja, ako se zainatim, šta oni meni mogu?
- E, vala si, đavo, Imanja.
- Tamo, ionako, nećemo radit’ ništa, plata ide, a ti još gradiš ove svoje kule.
- Valja se, Imanja, da ostane nešto za nama.
- Mislim, Nemanja, neimaru moj, dobro je to što ti radiš, ali ne shvataju ljudi to, mislim to će imat’ jednu svoju vrijednost kad nas više ne bude, onda će ljudi shvatiti veličinu tvojih vizija …
- Koga kad ne bude, Imanja?
- Pa, Tebe, mene Nemanja, sviju nas…
- Ali, Imanja, mene će uvijek biti, ja sam ostavio zadužbinu, filmove, građevine…
- A ja nisam, je li?
- Pa, neću to da kažem Imanja. I ti si.
- Pa , jesam, Nemanja. A i ne zove mi se otac Murat.
- Nemoj tako, Imanja.
- Šta, nemoj tako, kako ti sa mnom? Sve ti dam, a ti tako… Eto, savjetnik ti nudim da si, da onaj helikopter što upališ pa voziš iznad Grada, jebao te Grad, plaća država, a ne ti, odnosno ja…
- Pa, kakva je ovako razlika, Imanja?
- Kako misliš, Nemanja?
- Pa, ako je država plaćala dosad, a ti bio država , onda će i odsad.
- Pa, jeste, ali ovo je drugo. Ovo država plaća mog savjetnika, a ono je kad ja plaćam državu, tako nekako… Nego kabinet, lijepo, u Predsjedništvo pa odatle, razabiraj.
- Ali, Imanja…
- Šta je sad Nemanja?
- Kako ću ja tamo sjedit’.
- Gdje tamo?
- Pa u Predsjedništvo. Ima tamo svega, i ekstremista , i mudžahedina i ISIL-ovaca …
- Pa, fino. Sjedićeš kad i ja. Vidiš da od tebe ni onaj moj mali ne može niti može vratiti kredit od dva I po miliona što sam mu dao, ni kupiti dva - tri ozbiljnija Crnca da osvoji ABA ligu, ni skuhati, ni oprati, ni prištedjeti koji dinar. Sve ode u Višegrad, u Trebinje, u Nemanjine kule. Pa, reci jel’ to fer?
- Pa, fer je Imanja.
- Pa, kako je fer, Nemanja?
- Pa tako što sam prije rata ja u Gradu mogao šta sam htio, a sad moram s tobom dolaziti.
- Pa ko ti je kriv. Nije lako Srbin biti.
- Pa, nije , uz tebe je lakše nego i uz Slobu, i uz Koštunicu, i uz Momira i Mila, i uz Sveta Marovića …
- Pu, pu, Nemanja, đavo te odnio. Ti svi ljudi, ili su zatvoreni , ili su mrtvi.
- Bez Mila.
- Pa jes’ Nemanja, ali šta ti hoćeš meni da kažeš?
- Pa, to da se može promijeniti ploča kad se hoće.
- Pa, jesam li ja tebe Nemanja uzeo da me savjetuješ ili da mi uz nos ideš? Ja ti govorim da stvar ne treba da radi, a ti bi da radi.
- Misliš Imanja…
- Ne mislim ništa, Nemanja. Od ponedjeljka si savjetnik, pa kako znaš i umiješ.
- Dobro Imanja. Nego, imam ja odmah jednu ideju.
- Reci, Nemanja.
- Da odmah postavimo Muzej Svata.
- Kakvog svata?
- Svata na Čaršiji, onog 1992., znaš onog…
- Kako ne znam, Nemanja. E, stvarno si genije, to odmah ide… Sad ću zvat’ da objavim, svoj treći potez, Muzej Svata na Baščaršiji. Bravo Nemanja. Muzej Svata.
- Hvala, Imanja. Nego kad je plata, ja bi mor’o pretovarit’ onaj kamen Višegradu?
- Pretovariće se kamen, ne boj se. A i oni kakvi su, oni će ti pomoći. Vidi ih kak’i su.
- Dobro Imanja, hvala ti, bog te blagoslovio.
- I tebe, Nemanja, aj’ vidimo se.
- Čuj Muzej svata. E, stvarno je čudo. Život je čudo.

Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" ne odražavaju nužno stavove i mišljenja redakcije portala Radiosarajevo.ba.