Nataša Gaon Grujić: Ruke i srce

Svako jutro ja sam se budio u šest sati. Prvo bih rukom potražio njeno tijelo,  samo da je malo zagrlim. Svako jutro ona se dizala prije mene. Ona mi je pravila najbolju kafu, ni „tanku“, ni jaku, baš onako kako ja volim. Već nasuta u šoljici čekala me na stolu. Znao sam pomisliti ima li išta ljepše od našeg jutra? 

Piše: Nataša Gaon Grujić za Radiosarajevo.ba

Ona, kafa, doručak i ja. Ja bih je svako jutro poljubio. Ona je tako sitna, ja sam je zvao – moja mrva. Bio sam oprezan kada sam joj rukama dodirivao lice, kada bih joj podigao glavu samo da joj vidim oči, jer moje ruke su velike i grube. Ona bi me pogledala. Čitao sam tugu u njenim očima. Ublažio bih njenu tugu mojim osmijehom i rečenicom: “Ništa mi se ne brini, mrvo, moja, vidimo se večeras“. Ona bi me zagrlila, a ja bih duboko udahnuo miris njene kože da mi traje cijeli dan.

Znala ja ona da moram ići na posao, znala je i da mi je teško, da ću raditi dugo, da će mi ruke biti još grublje, a tijelo umorno. Znali smo, ali smo o tome šutjeli. Ta tišina, ta jedina tišina između nas dvoje, bi se prekidala navečer, kada bih se vratio kući. Uvijek sam je zvao da joj javim da krećem, a njoj je to bilo dovoljno da podgrije ručak, stavi malo rumenila na obraze i postavi stol. Nikada moja mrva nije ručala bez mene. Bez obzira na to što je naš ručak bio večera, one me čekala. Govorio sam joj: “Boničko jedi, ne čekaj na mene“, i dobivao isti odgovor: “Meni je slađe jesti s tobom.“ Nikada me nije pitala do kada ćemo živjeti ovako? Nikada. Njoj je bilo najbitnije da sam ja uz nju, ali ja sam se pitao. Ja sam se pitao kada ću moju mrvu i moju djecu odvesti na more, kada ću joj kupiti one skupe cipele iz izloga koje ona pogleda, krišom, da ja ne vidim? Pitao sam se do kada? Sebe sam tješio da nas dvoje imamo ono što drugi nemaju, da imamo ljubav, da imamo divnu djecu.

Ja sam bio obični radnik, ja sam radio u građevinskoj firmi, ja sam gradio   modernu zgradu s modernim skupim stanovima. Moj korak je bio umoran i težak, ali sam se znao dok napuštam gradilište, okrenuti i pogledati zgradu koja je dobila konačne obrise. Bio sam sretan, mislio sam, vidi šta moje ruke napraviše? Nema veze što ne gradim za sebe, nema veze što ja nemam para da sebi i mojoj mrvi u toj zgradi kupim stan. Nema veze, sve dok ona mene čeka s toplim ručkom i s malo rumenila na obrazima, da mi bude lijepa.

Jučer mi je napravila kafu. Jučer sam je poljubio

Jučer sam joj osmijehom ublažio strah. Jučer se priljubila uz mene i ljubila me. Jučer mi je mahala, otvorila je prozor i gledala u kombi koji je došao po mene. Jučer me pitala šta sam poželio da jedem? Sve je to bilo jučer ujutro. Od jučer poslijepodne mene više nema. O meni i mojim kolegama će pisati. Jučer sam imamo samo inicijale i godište. Doći će mnogo ljudi na moj posljednji ispraćaj.

Ljudi će biti tužni, a onda će se vratiti svom životu, svojoj djeci, svojim nadama i strahovima. Naježit će se kada prođu pored zgrade koju sam gradio. Izbjegavat će tu stranu ulice. Mislit će o nama, znam ja to. Istraga će dugo trajati, ne znam ko je kriv, ne znam, ja sam samo gradio noć i dan i dan i noć. Dobri ljudi će plakati, pljunuti na zemlju od tuge i ljutnje. Dobri ljudi će se pitati kako li sam živio, koliku platu sam imao, da li sam zaslužio da me više nema, da li se moja smrt moga izbjeći?

Ne brinite se dobri ljudi, bit ću ja dobro, sa mnom je i moj drug. Naći ćemo mi svoj mir, ali šta će bit s njom, s mojom mrvom i ono dvoje moje djece? Pobrinite se za njene oči, jer ja više ne mogu.