Branislav Zukić: Švabo je zakon

Tekst objavljen u rubrici 'Šta drugi pišu' bez intervencija preuzimamo s portala Kontrapress.

Piše: Branislav Zukić

Uprkos tome što dobar deo sopstvenog života strajbah u ubeđenju da nisam sklon zlopamćenju, nekoliko primera u poslednje me je vreme ubedljivo demantovalo. Pre neki dan na ulici jedva se javih komšiji, a sve zbog incidenta od pre tridesetak godina, u kojem je proveravao čvrstinu mojih zulufa kotrljajući me niz sopstvenu višnju. Sličnu alergijsku reakciju gajim i prema Luisu Felipeu Skolariju, treneru koji će, uprkos svim uspesima, u mojim očima uvek ostati primitivac znan po nasrtaju na nekadašnjeg reprezentativca Srbije, Ivicu Dragutinovića (da stvar bude gora, Ivica mu bez problema može biti dete). Ako sam do tada i imao neki respekt prema Skolarijevom radu i godinama, sam Felipe Luis se postarao da to poštovanje nepovratno izbledi.

Ne postoji, baš zato, ni teoretska šansa da navijam za tim na čijoj klupi sedi narečeni Brazilac. Da se razumemo – nije to zbog toga što je nasrnuo na Srbina, isto bi bilo da je na mestu Dragutinovića bio Hrvat, Englez ili Španac (dobro, de, ne preteruj, Zukiću, Španac?). Zlopamtilo, dakle, kakvo jesam, frustrirano sam škrgutao zubima svaki put kada bi se Skolarijev tim provukao na ovogodišnjem Svetskom kupu. Za sve to vreme, onako mali i zloban, u sebi sam ponavlljao uvek istu rečenicu: “gotovi ste čim vas se dohvati neka ozbiljnija reprezentacija”. Izgleda da nisam bio jedini koji je razmatrao tu mogućnost, te da je takav scenario mnogima prolazio kroz glavu.

Sličan se sličnom raduje, i sa sličnim druži, kaže parafraza narodne mudrosti. Ne čudi zato što sam radost zbog fudbalske rapsodije Nemaca u polufinalu Mundijala podelio sa nekolicinom prijatelja, koji, bog ih veselio, izgleda nisu mnogo bolji od mene. Tako mi je P. u prvom sms-u poručio “žao mi Brazilki, ali likujem zbog g..ta Solarija”, da bi već sledećim apostrofirao slavnu prošlost: “kad se samo setim (Paula Serđa) Viole!” . No, vratimo se temi (do koje nismo ni došli) – da nije bio domaćin, Skolarijev Brazil teško bi prošao i kroz grupnu fazu takmičenja i to je završena priča. U oblasti nerealno visokih očekivanja balkanski su narodi neprikosnoveni lideri (reklamni slogan “došli smo ostaviti trag” na hrvatskim televizijama samo je najsvežiji primer), ali su  u ovogodišnjem  Brazilu dobili ozbiljnog takmaca. Problem sa takvom vrstom nadanja jeste to što se ona na najsuroviji način razbiju čim dođu u dodir sa shvatanjima sveta (i igre) zasnovanim na uvažavanju realnosti, marljivom radu i efikasnom sistemu. A to je već, lako ćemo se složiti, nemačko dvorište.

Ono što je nemačka fudbalska reprezentacija demonstrirala 8. jula 2014. godine izlazi iz okvira fudbala i opasno se približava umetničkoj (nikako Mandinoj!) branjevini. Vremena i trendovi se menjaju, šampioni dolaze i odlaze, ali su Nemci uvek verni svom stilu – njihov pristup fudbalu je, bez preterivanja, najpošteniji od svih. Svojom jednostavnošću, koja neumitno rađa autentičnu lepotu, Nemci fudbal vraćaju u ono vreme kada se on igrao isključivo zarad zabave i uživanja. Zvuči možda patetično, ili romantičarski ofucano, ali u nemačkoj interpretaciji fudbal najviše liči na ono što je oduvek trebalo da bude, na igru kakva  je postojala pre upliva ogromnog novca, korumpirane administracije i beksrupulozne industrije. Gledajući Nemce, stičemo utisak da je radost loptanja, ona o kojoj je sa oduševljenjem pisao Miloš Crnjanski, ponovo ostvariva. Nemoguće je posmatrati tu jedanaestoricu fudbalera koji uvek trče kao da gube 2:0  i ne osetiti ogromno poštovanje i zahvalnost što nam ulepšavaju ono malo preostalog slobodnog vremena. Kada ga igraju Nemci, fubal je lišen zamarajućih i iscrpljujućih taktičkih vratolomija, samozadovoljnog trenerskog nadgornjavanja i razarajuće apstrakcije. Zahvaljujući Elfu, nogomet je najkonkretnija moguća stvar na našoj planeti.

Da je, kao što nije, reprezentacija Srbije onako demontirala Brazil u polufinalu najvažnijeg fudbalskog takmičenja, naredni dan bio bi proglašen za neradni, a  gomila bi preplavila ulice slaveći “istorijsku, epsku, u istoriji nezabeleženu” pobedu. Konkurs za najprikladniji superlativ bio bi otvoren 24 sata na svim medijima, a selektor i fudbaleri bili bi proglašeni za božanstva. Prijateljskoj Grčkoj uputili bismo zvaničan dopis sa molbom da oslobode mesto na Olimpu, a državni zvaničnici utrkivali bi se u izražavanju svoga divljenja, oduševljenja i svečarske potresenosti. A šta radi nemački selektor? Izražava  razumevanje i saoseća sa poraženim protivnikom, istovremeno pozivajući na “poniznost i skromnost” (ako i ima onih kojima nije jasno zašto mi idemo kod njih na arbajt, a ne obrnuto, eto odličnog objašnjenja).

Postoje neke pojave koje bezuslovno isključuju svoje suprotnosti – ne može se biti ćelav, a ormare pretrpavati gelovima za kosu. Ne biva da stanovnik egzotičnog pacifičkog ostrva pobeđuje u skijaškim skokovima. Nije mogućno, na kraju, tvrditi da ste istinski ljubitelj fudbala a istovremeno gajiti animozitet prema nemačkom shvatanju te igre.